Ne gledam više ni ko dolazi, ni ko odlazi.
Ne brojim korake ljudi kroz moj život, niti tražim razloge zašto su neki ostali, a neki nestali bez objašnjenja.
Ne gledam više ni ko dolazi, ni ko odlazi, jer sam kroz sve ono što sam prošao naučio da ljudi nisu prolaznici slučajno, niti su njihove uloge u našem životu bez značenja, ali isto tako sam naučio da nije svako ko uđe u naš svet tu da ostane, niti je svako ko ode vredan tuge koju mu često poklanjamo.
Nekada sam merio ljubav prisustvom, brojao poruke, tražio znakove pažnje u sitnicama i verovao da će svako ko mi se približi ostati dovoljno dugo da vidi sve ono što jesam, ali vreme me je naučilo da bliskost nije isto što i privremenost, i da neki ljudi dolaze samo da nas nauče lekcijama koje nismo želeli da učimo, ali su nam bile potrebne više nego što smo bili spremni da priznamo.
Danas više ne analiziram zašto je neko odlučio da ode, niti pokušavam da pronađem grešku u sebi svaki put kada neko okrene leđa, jer sam konačno shvatio da ne odlaze ljudi uvek zbog nas, već često zbog sebe, svojih strahova, nesigurnosti i borbi koje nikada nisu imali hrabrosti da podele, pa je lakše bilo otići nego ostati i suočiti se sa onim što zahteva iskrenost i trud.
Bilo je trenutaka kada sam se pitao da li sam mogao više, da li sam mogao drugačije, da li sam mogao da budem tiši, strpljiviji, bolji, ali sada znam da prava povezanost ne traži savršenstvo, ne traži glumu, ne traži konstantno prilagođavanje samo da bi neko ostao, jer ono što je stvarno ne odlazi zbog jedne greške, jednog lošeg dana ili jedne nesavršenosti, već ostaje i kada je teško, i kada nije idealno, i kada život pokaže svoju najtežu stranu.
Ne gledam više ni ko dolazi, jer dolasci mogu biti lepi, ali i varljivi, mogu nositi osmeh i obećanja koja zvuče kao večnost, a zapravo traju onoliko koliko traje nečija potreba, interes ili trenutna emocija, i zato više ne vezujem srce za početke, jer sam naučio da pravi ljudi ne dolaze glasno, ne obećavaju mnogo, ali ostaju kada svi drugi odu, i to je jedina razlika koja zaista ima težinu.
Ne gledam više ni ko odlazi, jer odlasci su deo života isto koliko i dolasci, i koliko god boleli, oni nas oblikuju, čiste prostor za ono što dolazi i pokazuju nam ko nikada nije ni trebalo da ostane, jer neki ljudi nisu došli da budu trajni, već da nas nauče kako da razlikujemo prolazno od istinskog, lažno od pravog, i kako da više nikada ne dajemo sebe onima koji ne znaju šta da rade sa nečijim srcem.
Sada gledam samo one koji stoje uz mene, one koji nisu tu kada je lako, već kada je teško, kada reči nisu dovoljne, kada osmeh ne dolazi spontano i kada se život ne ponaša onako kako smo planirali, jer tada se vidi ko je stvaran, ko je iskren i ko ima snagu da ostane čak i kada nema koristi, kada nema razloga osim ljubavi i poštovanja.
To su ljudi koji ne postavljaju pitanja kada vide da ti nije dobro, već jednostavno ostanu, koji ne traže objašnjenja za tvoju tišinu, već je razumeju, koji ne beže od tvoje tuge, već je prihvataju kao deo tebe, jer znaju da niko nije samo sreća, kao što niko nije samo bol, i upravo u toj prihvaćenosti leži prava bliskost.
Takvi ljudi ne dolaze često, ne pojavljuju se iznenada u velikom broju, već su retki, ali kada ih pronađeš, shvatiš da više nema potrebe da juriš za drugima, da dokazuješ svoju vrednost ili da moliš za pažnju, jer oni koji te vide zaista – nikada neće tražiti da se menjaš da bi ostali, niti će nestati kada pokažeš svoju ranjivost.
Nekada sam verovao da moram da budem sve za svakoga, da budem jak kada treba, nežan kada treba, da ćutim kada treba i da govorim kada se očekuje, ali sada znam da onaj ko je pravi neće tražiti verziju mene koja nije stvarna, jer ljubav i poštovanje ne nastaju iz savršenstva, već iz prihvatanja, iz spremnosti da ostaneš uz nekoga čak i kada vidiš njegove slabosti, njegove strahove i njegove nesavršenosti.
I zato više ne gledam ko dolazi, jer dolasci više ne znače ništa bez ostanka, i ne gledam ko odlazi, jer odlasci više ne znače gubitak ako iza sebe ostave lekciju koja me čini jačim, mudrijim i sigurnijim u to šta želim i šta zaslužujem.
Gledam samo one koji stoje uz mene, jer oni su dokaz da postoje ljudi koji ne odlaze kada postane teško, koji ne traže lakši put kada stvari zakomplikuju, već biraju da ostanu, da se bore, da razumeju i da grade odnos koji nije zasnovan na prolaznim emocijama, već na nečemu mnogo dubljem i trajnijem.
To su ljudi koji ne nestaju kada im nisi potreban, već ostaju i kada im ništa ne daješ osim svoje iskrenosti, koji ne računaju, ne mere i ne traže više nego što su spremni da daju, jer znaju da se vredne stvari ne grade na uslovima, već na poverenju i prisustvu.
Danas biram mir umesto pitanja, biram prisustvo umesto obećanja, biram iskrenost umesto iluzije, i biram ljude koji ne dolaze i odlaze kao prolaznici, već ostaju kao deo mog života, bez potrebe da ih zadržavam ili ubeđujem, jer oni koji su pravi – nikada ne zahtevaju borbu za njihovo prisustvo.
I zato više ne gledam ni ko dolazi, ni ko odlazi…
gledam samo one koji stoje uz mene, jer sam konačno naučio da su upravo oni – sve što mi je ikada bilo potrebno.
