Morale smo da budemo jake, ne zato što smo uvek imale izbora, već zato što je život često od nas tražio više nego što smo mislile da možemo da damo, pa smo naučile da ćutimo kada boli, da se smejemo kada nam nije do smeha i da nastavimo dalje čak i onda kada bismo najradije stale, jer nije bilo vremena za slabost, niti prostora da priznamo koliko smo umorne.
Bile smo jake za decu, jer su nas gledala kao stub sigurnosti, kao nekoga ko zna odgovore na sva pitanja, kao nekoga ko će uvek pronaći rešenje, pa čak i onda kada ga nismo imale, mi smo ga stvarale, iz ničega, iz sopstvene snage, iz poslednjih atoma energije, samo da njih ne bi dotakla nesigurnost koja je nas tiho lomila iznutra.
Bile smo jake za porodicu, jer porodica podrazumeva oslonac, toplinu i sigurnost, a mi smo često bile upravo to – ruke koje drže, ramena na koja se oslanja, glas koji smiruje, iako je u nama bilo oluja koje niko nije video, jer smo naučile da ih sakrijemo, da ih zatvorimo duboko u sebi i da nastavimo dalje kao da se ništa ne dešava.
Bile smo jake za posao, jer svet ne čeka da se saberemo, ne pita da li možemo ili ne možemo, već traži rezultate, traži odgovornost, traži prisutnost, pa smo dolazile i kada smo bile slomljene, radile i kada smo bile prazne, davale i onda kada nismo imale više šta da damo, jer smo verovale da moramo, jer smo mislile da drugačije ne može.
I dok smo držale sve to, dok smo balansirale između obaveza, očekivanja i uloga koje smo preuzimale bez razmišljanja, postalo je gotovo prirodno da sebe stavimo u drugi plan, kao da smo naučene da smo uvek poslednje na listi, kao da je normalno da svi drugi imaju prioritet, a da mi čekamo neki trenutak koji će možda doći, a možda i neće.
Nismo to radile zato što ne volimo sebe, već zato što smo previše volele druge, zato što smo verovale da je naša dužnost da budemo tu, da damo, da izdržimo, da popravimo, da spasimo, čak i onda kada smo same trebale da budemo spašene, ali nismo znale kako da to zatražimo, niti smo mislile da imamo pravo na to.
Vremenom, ta snaga koja nas je nosila počela je da nas umara, ne naglo, ne odjednom, već tiho i postepeno, kroz dane u kojima nismo imale vremena za sebe, kroz noći u kojima smo razmišljale više o drugima nego o sebi, kroz trenutke u kojima smo zaboravile kako izgleda biti bez tereta, bez odgovornosti, bez potrebe da stalno budemo jake.
Postale smo žene koje sve mogu, ali koje retko kada pitaju sebe da li žele, žene koje rešavaju tuđe probleme, ali svoje odlažu, žene koje razumeju sve druge, ali često ne čuju sopstveni glas, jer je potisnut, utišan, gurnut negde u stranu.
I onda dođe trenutak kada zastanemo, možda ne planirano, možda čak i protiv svoje volje, ali dovoljno dugo da shvatimo da smo se udaljile od sebe, da više ne prepoznajemo onu verziju sebe koja je nekada imala snove, želje, planove koji nisu bili vezani za druge, već za nas same.
Shvatimo da smo naučile kako da budemo jake za sve, ali ne i kako da budemo nežne prema sebi, da smo znale kako da izdržimo, ali ne i kako da se odmorimo, da smo znale kako da volimo druge bez granica, ali ne i kako da postavimo granice kada je u pitanju naše srce.
I nije to slabost, nije to poraz, to je posledica godina u kojima smo sebe stavljale na čekanje, verujući da će doći vreme kada ćemo se vratiti sebi, kada ćemo se setiti ko smo bile pre nego što smo postale sve ono što su drugi trebali od nas.
Istina je da to vreme ne dolazi samo od sebe, ne pojavljuje se iznenada, već ga moramo same stvoriti, moramo ga izboriti, moramo odlučiti da više ne možemo da živimo tako da smo svima sve, a sebi ništa.
Jer žena koja može da nosi toliko toga, koja može da izdrži, da voli, da daje bez kraja, zaslužuje da nauči kako da deo te snage vrati sebi, kako da deo te pažnje usmeri ka sebi, kako da konačno kaže da je i ona važna, da i njene potrebe imaju težinu, da i njena sreća ima pravo da postoji.
Možda neće biti lako, jer nismo navikle, jer će nas savest povući nazad, jer ćemo se pitati da li smo sebične, ali istina je da briga o sebi nije sebičnost, već nužnost, jer niko ne može dugo da daje ako je potpuno prazan.
Naučiti da zastaneš, da udahneš, da kažeš „sada sam ja na redu“ nije znak slabosti, već najveće moguće snage, jer znači da si konačno shvatila da tvoje postojanje nije samo uloga koju imaš za druge, već život koji imaš za sebe.
I možda ne možemo promeniti sve što je bilo, možda ne možemo vratiti vreme koje smo potrošile na to da budemo jake za sve, ali možemo promeniti ono što dolazi, možemo naučiti da budemo jake na drugačiji način, ne tako što ćemo sebe zanemariti, već tako što ćemo sebe uključiti.
Jer prava snaga nije u tome da izdržiš sve sama, već u tome da znaš kada je vreme da staneš, da se okreneš sebi i da priznaš da i ti zaslužuješ ono što si davala drugima – pažnju, razumevanje, brigu i ljubav.
I kada to konačno shvatiš, kada prestaneš da se izvinjavaš zbog toga što želiš više za sebe, tada počinje nova verzija tebe, ona koja ne odustaje od drugih, ali više nikada ne odustaje od sebe.
Jer bile smo jake za sve…
ali sada je vreme da budemo jake i za sebe.
