Neka ode sve što te tera da zaboraviš ko si. Neka ode sve što te lomilo pod izgovorom ljubavi. Jer da je bilo tvoje, ne bi te razaralo. Da je bilo tvoje, ne bi morala da se pitaš gde stojiš. Da je bilo tvoje, ne bi te učilo da patiš nego da rasteš. Ponekad je najveći blagoslov upravo ono što nije ostalo. Ponekad je najveća ljubav prema sebi odluka da više ne držiš ono što te povređuje.
Postoje istine koje čovek dugo odbija da prihvati, ne zato što ih ne razume, već zato što srce n veruje u ono što ga najviše lomi. Najteže je pustiti ono za šta si se borila, ono čemu si davala ime, nadu, vreme, suze i komade sebe, ali nekada upravo u tom puštanju leži najveći dokaz ljubavi prema sebi. Jer ono što je zaista tvoje ne dolazi da te slomi, ne ostavlja te da noćima razmišljaš gde si pogrešila, ne tera te da sumnjaš u svoju vrednost, niti te kažnjava tišinom, ravnodušnošću i odsustvom. Ono što je tvoje donosi mir čak i kada život nije lak. Ono što je tvoje ne moraš da moliš da ostane.
Mnogo ljudi ostaje vezano za bol samo zato što im je poznata. Drže se za uspomene, za obećanja koja nikada nisu ispunjena, za nečije “možda”, za poglede koji su nekada nešto značili, za poruke koje se više ne šalju, za ljubav koja je postojala samo onda kada je njima bilo potrebno da veruju da postoji. I tako srce ostaje zarobljeno između onoga što jeste i onoga što bi volelo da bude. Ali život ne traži od tebe da živiš od mašte. Život traži da vidiš istinu. A istina je ponekad gorka, ali je uvek oslobađajuća.
Ako te nešto stalno boli, ako te neko stalno vraća na početak, ako umesto radosti osećaš nemir, ako umesto sigurnosti dobijaš strah, ako umesto ljubavi osećaš teret, onda to nije tvoje. Možda si to želela. Možda si se nadala. Možda si verovala da će se promeniti. Možda si ćutala duže nego što si smela jer si mislila da se prave stvari čekaju. Ali ne čeka se ono što te uništava. Ne čuva se ono što te prazni. Ne naziva se sudbinom ono zbog čega zaboravljaš koliko vrediš.
Pustiti ne znači izgubiti. Pustiti znači prestati držati ono što te vuče na dno. Pustiti znači priznati sebi da si davala previše tamo gde nikada nisi bila istinski voljena. Pustiti znači izabrati sebe posle dugog perioda u kojem si birala nekoga ko te nije birao na isti način. To nije slabost. To je snaga. To je trenutak kada duša kaže: dosta je bilo. Dosta je bilo trčanja za onim što beži, objašnjavanja nekome ko ne želi da razume, dokazivanja nekome ko ne vidi tvoju vrednost čak ni kada mu je daješ celim srcem.
Nekada boli upravo zato što si iskrena. Zato što si volela duboko. Zato što nisi umela polovično. Zato što si davala sebe bez zadrške, verujući da će dobrota biti prepoznata, da će ljubav biti uzvraćena, da će trud biti cenjen. Ali ne ume svako da primi ono što ti daješ. Ne ume svako da čuva nežnost. Ne ume svako da ostane tamo gde je dobio čisto srce. I to nije tvoja krivica. To je samo dokaz da nisu svi ljudi sposobni da nose ono što je iskreno.
Zato pusti. Pusti sve poruke koje više nema smisla čitati iznova. Pusti sva pitanja na koja nikada nisi dobila odgovor. Pusti sve “šta bi bilo kad bi bilo”. Pusti sliku osobe kakvu si želela da vidiš i prihvati osobu kakva zaista jeste. Jer često ne patimo za onim što smo imali, već za onim što smo mislili da ćemo jednog dana imati. A između te dve stvari stoji ogromna razlika. Stvarna ljubav ne ostavlja te u neizvesnosti. Stvarna ljubav ne tera te da stalno sumnjaš. Stvarna ljubav ne dolazi samo kad joj odgovara.
Biće teško, naravno da hoće. Niko ne pušta preko noći ono što je dugo nosio u sebi. Niko ne zatvara vrata bez drhtaja. Niko ne odlazi bez jednog dela tuge. Ali posle tuge dolazi mir. Posle suza dolazi jasnoća. Posle svega što te lomilo dolazi snaga koju nisi ni znala da imaš. I jednog dana, kada se osvrneš, shvatićeš da te nije slomilo to što si izgubila nekoga, već to što si predugo ostajala tamo gde si gubila sebe.
Ne boj se praznine koja nastane kada pustiš. Ta praznina nije kazna. To je prostor za nešto bolje. To je mesto na kojem će ponovo izrasti tvoj mir, tvoje samopoštovanje, tvoja vera u ljubav koja ne boli, u odnose koji ne traže da se smanjuješ da bi bila prihvaćena. Jer ono što je zaista tvoje neće doći da ti uzme svetlost iz očiju. Doći će da je još više pojača.
